VAROŠKI MUZEJ SOMBOR - ГРАДСКИ МУЗЕЈ СОМБОР
Svileno ruvo bunјevačke udate žene
Narodna nošnja Bunjevaca pripada panonskom tipu nošnje. Panonska nošnja je opisana ko nošnja domaće izrade u kojoj dominiraje platneni odivni predmeti izrade dopunjene zanatskim proizvodima od kože, vune i krzna. Ipak, tradicionalna narodna kultura nošnje panonskog pojasa pritrpila je znatne promine u drugoj polovini 19. i početkom 20. vika kad tradicionalno trpi jak uticaj evropskog načina odivanja. Evropska nošnja u odivnoj kulturi seoskog stanovništva bila je ona nošnja koja je u datom trenutku smatrana najsavrimenijom.
Već od početka 19. vika pod uticajom evropskog kostima, javlja se dvodelni tip. Tu krojnu novinu kod udati žena čini otunčica el leveš (bluza) i suknja. Otunčica (bluza) je bila na kopčanje do vrata cilom el polovičnom dužinom, uže strukirana na sridini, sa užim rukavima pri dnolu rukivi i više nabranim kod ramena. Suknja je krojena i šivena od četri do šest polovina, dužine do članjaka. Druga značajna promina u izgledu bunjevačkog ruva, a koja se tiče vrste materijala od kojeg je nošnja (ruvo) izrađivana, bila je svila koja je u upotribu ušla pojavom industrijski tkanog materijala.
Ovaj materijal tkan je na Žakarovom mehaničkom razboju. Njega je 1801. godine konstruisao Francuz Žozef Mari Žakar. Žakarov tkački razboj je koristio bušene kartice za kontrolu operacija. Ovaj razboj je imo program koji se sastojo od niza bušeni metalni kartica kojim se upravljalo radom razboja. Igle su upadale u rupe na kartici, a različite kombinacije ubušenja kreirale su različite šare i dezene istkanog materijala, čime je kvalitet i dizajn tkanina dramatično poboljšan. Najjednostavnije ponavljajuće šare mogle su stat na jednu karticu, dok su one složenije zahtivale čitav špil. Na osnovu rasporeda otvora na karticama tkački razboj je biro boje koje triba koristit na određenim mistima. Kad su se kartice povezivale u traku razboj je mogo tkat šaru koja će se ponavljat. Jedan od centara ove proizvodnje bio je grad Lion u Francuskoj, pa se ovaj materijal na našem području zvao lionska svila.
Za izradu ženski bunjevački svileni ruva najčešće su se koristile lionska, s plišovim granama i drugim cvitnim motivima, te atlasna jednobojna svila izrađena u atlas vezu, koji na licu tkanine pokaziva sjajno, glatko, gusto i čvrsto tkivo. Bunjevke su najčešće odabirale svilu s cvitnim motivima na grane koje su mogle biti i kumašne (plišane), a karakteristične su po tom što po svojoj površini imaje kraće, guste niti koje diluju mekano i ugodno na opip. Šareni motivi bili su tiskani na osnovu na kojoj su uslid različitog naprezanja tokom tkanja nastajale šarene konture razmazano-razlivenih motiva, zanimljivog vizualnog efekta.
Brokatna tkanina izrađivana je žakardskim tkanjom, s dilomično el u cilosti utkanim srebrnim el zlatnim nitima, koje su davale izražajnost šara žakardskog uzorka. I ove su tkanine izrađivane od čiste svile. Iako je svilena tkanina kod Bunjevaca bila vrlo tražena roba, a tokom jednoga razdoblja bavili su i uzgojom svilene bube tj. proizvodnjom kokona, gotovu su svilenu tkaninu radije kupovali u radnjama (u Somboru kod Dajča i Polačeka i kod Bećina).
Tekst napisala: Ljubica Bačić, viši kustos etnolog, Varoški muzej Sombor
Privela na bunjevački jezik i prilagodila: dr Suzana Kujundžić Ostojić
Свилено руво буњевачке удате жене
Народна ношња Буњеваца припада панонском типу ношње. Панонска ношња је описана као ношња домаће израде у којој доминирају платнени одевни предмети израде допуњене занатским производима од коже, вуне и крзна. Ипак, традиционална народна култура ношње панонског појаса претрпела је знатне промене у другој половини 19. и почетком 20. века када традиционално трпи јак утицај европског начина одевања. Европска ношња у одевној култури сеоског становништва била је она ношња која је у датом тренуку сматрана најсавременијом.
Већ од почетка 19. века под утицајем европског костима, јавља се дводелни тип. Ту кројну новину код удатих жена чини блуза (отунчица или левеш) и сукња. Блуза је била на копчање до врата целом или половичном дужином, уже струкирана на средини, са ужим рукавима при дну руку и више набраним код рамена. Сукња је кројена и шивена од четири до шест половина, дужине до чланака. Друга значајна промена у изгледу буњевачког рува, а која се тиче врсте материјала од којег је ношња (руво) израђивана, била је свила која је у употребу ушла појавом индустријски тканог материјала.
Овај материјал ткан је на Жакаровом механичком разбоју. Њега је 1801. године конструисао Француз Жозеф Мари Жакар. Жакаров ткачки разбој је користио бушене картице за контролу операција. Овај разбој је имао програм који се састојао од низа бушених металних картица којим се управљало радом разбоја. Игле су упадале у рупе на картици, а различите комбинације убушења креирале су различите шаре и дезене истканог материјала, чиме је квалитет и дизајн тканина драматично побољшан. Најједноставније понављајуће шаре могле су да стану на једну картицу док су оне сложеније захтевале читав шпил. На основу распореда отвора на картицама ткачки разбој је бирао боје које треба користити на одређеним местима. Када су се картице повезивале у траку разбој је могао да тка шару која ће се понављати. Један од центара ове производње био је град Лион у Француској, па се овај материјал на нашем подручју звао лионска свила.
За израду женских буњевачких свилених рува најчешће су се користиле лионска, с плишаним гранама и другим цветним мотивима, те атласна једнобојна свила израђена у атлас везу, који на лицу тканине показује сјајно, глатко, густо и чврсто ткиво. Буњевке су најчешће одабирале свилу с цветним мотивима на гране које су могле бити и кумашне (плишане), а карактеристичне су по томе што по својој површини имају краће, густе нити које делују меко и угодно на опип. Шарени мотиви били су тискани на основу на којој су услед различитог напрезања током ткања настајале шарене контуре размазано-разливених мотива, занимљивог визуелног ефекта.
Брокатна тканина израђивана је жакардским ткањем, с делимично или у целости утканим сребрним или златним нитима, које су давале изражајност шара жакардског узорка. И ове су тканине израђиване од чисте свиле. Иако је свилена тканина код Буњеваца била врло тражена роба, а током једнога раздобља бавили су се и узгојем свилене бубе тј. производњом кокона, готову су свилену тканину радије куповали у радњама (у Сомбору код Дајча и Полачека и код Бећина).
Текст написала: Љубица Бачић, виши кустос етнолог, Градски музеј Сомбор